Ožiljci


Svaki dan prođem pokraj ogledala, zastanem i pogledam ih. Svakog dana se mijenjaju, nekada su toliko kivni i crveni da se zapitam jesam li to ja i da li je to moje lice, a ponekada su toliko mirni, spokojni, kao da spavaju i kao da znaju da im je mama suviše umorna da bi ih hranila ljubavlju i kremicama.

Ožiljci na mom licu su sklad svega onoga što ja jesam.

Kroz srednjoškolsko obrazovanje, razrednica je često znala za period renesanse i predstavnike iz iste upotrijebiti termin “nosioci svjetskog bola”, a onako potiho u sebi, da me niko ne čuje, sam znala odgovoriti “…čekaj da čuješ šta moja malenkost sa svojim ožiljcima prožvljava…”.


Nekada ih baš žalim jer su primorani da sa mnom prolaze sve moje psihičke faze i da na kraju najviše ispaštaju. Više me duševno i ne bole. Toliko sam se navikla na njih da je naprosto umjetnost način na koji, svojim sjedinjavanjem, kreiraju veličanstveni mozaik na licu koji je još ljepši kada se baš mnogo stresiram i živciram, jer tada ispuštaju najljepše boje haha.
Pomirila sam se sa činjenicom da će mi biti životni prijatelji, ne toliko poželjni životni prijatelji, ali šta bi. Okeane sam znala preplakati jer je to nešto što se ne može zaliječiti običnim melemom. Beskonačno mnogo puta mi je samopouzdanje padalo jer nemam lice kao lutka sa naslovne strane, i još uvijek pada.

Tri milijarde puta sam se našla u neugodnoj situaciji kada bi me pitali što se crvenim kao semafor, zašto mi lice izgleda kao da sam spavala na kamenčićima i zašto imam lice papričice, a ja da se izvučem iz neugodnosti zbog koje propadam u zemlju znala bih odgovoriti “Previše sam ljuta i žestoka, pa se to odražava na meni.“…
Enormno, mnogo puta znam biti ljuta na sebe i cjelokupan univerzum što baš ja moram biti ta koja ima bolne potkožne akne koje nekada i na najmanji dodir bole.

Skapiraš da nemaš ništa od samodestrukcije i raširiš im ruke i jako ih zagrliš kao da ih nisi vidjela 18 godina. Moji ožiljci i ja smo sada na ‘ti’ i baš se mnogo volimo. Jest, ponekada probude sve moguće šejtane, đavole i dementore u meni jer se ne mogu kontrolisati, ali na kraju dana oni su posljednja stvar o kojoj razmišljam, koliko god ovo zvučalo uvrnuto, loše ili dobro haha.
Naučiti živjeti sa onim što te najviše muči i izjeda, a čega se ne možeš riješiti, čini te najvećim Marvelovim junakom. 

Tekst napisala: Selima Dračo, članica Budi Muško Kluba Zenica


Tvoj stav

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena zajedno sa komentarom.Potrebna polja su označena sa zvjezdicom(*)



RadiYo Active

Šta svira?

Title

Artist