Džejna Duraković: Herojstvo u tišini

Tekst: Džejna Duraković / OŠ „Miroslav Krleža“

Često, kada razmišljamo o herojima, zamišljamo ljude u lepršavim plaštevima koji spašavaju planete od velikih eksplozija ili vanzemaljskih invazija. Ali, prava bitka za jedini dom koji imamo – ovu našu plavu, krhku tačku u svemiru – ne vodi se laserima ni nadljudskom snagom. Ona se vodi svakog jutra, u svakoj kuhinji, ispred svakog kontejnera za smeće i na svakom koraku kojim gazimo po ovoj zemlji. Ta bitka se zove odgovornost, a njeno najjače oružje su moje i tvoje navike.

Priroda nam nikada nije poslala račun za vazduh koji dišemo, za miris kiše na vrelom asfaltu ili za hladovinu starog hrasta. Uzimali smo to zdravo za gotovo, kao poklon koji nema rok trajanja. Međutim, zemlja je počela da šapuće, a potom i da viče. Njeni uzdasi su suše, njene suze su poplave, a njen umor je sivilo koje polako prekriva naše gradove. Tada sam shvatila: nisam samo posmatrač. Ja sam dio ove slagalice.

Moja eko-odgovornost nije počela velikim proglasima, već malim, skoro nevidljivim odlukama. Počela je onog trenutka kada sam plastičnu vrećicu zamijenila platnenim cekerom, shvativši da jedna sekunda moje udobnosti ne smije značiti stotine godina zagađenja. Počela je onog trena kada sam zatvorila slavinu dok perem zube, čuvajući kapi koje nekome na drugom kraju svijeta znače život.

Mnogi će reći: „Šta može promijeniti jedan čovjek?“ Ali, more se sastoji od kapi. Ako moja kap bude čista, i tvoja, i komšijina, more će ponovo postati bistro. Moja eko-navika da razvrstavam otpad nije samo tehnički posao; to je čin poštovanja prema onima koji dolaze poslije mene. To je obećanje nekom djetetu koje će se roditi za pedeset godina da će i ono moći udahnuti punim plućima i vidjeti šumu koja nije samo slika u digitalnom udžbeniku.

Odgovornost je spoznaja da nismo vlasnici ove planete, već samo njeni čuvari. Svaki put kada podignem papirić koji nije moj, ja ne čistim samo ulicu – ja čistim svoju savjest. Svaki put kada ugasim svjetlo koje mi nije potrebno, ja ne štedim samo struju – ja palim nadu da budućnost nije izgubljena u mraku pohlepe. Biti „eko-osviješten“ ne znači biti moderan. To znači biti budan. To znači razumjeti da je svaki moj korak ostavlja trag. Želim da moji tragovi ne budu ožiljci na licu prirode, već sjemenke iz kojih će nići novo, zelenije sutra. Moja odgovornost je moj potpis na ugovoru sa životom. I biram da taj potpis bude čist, zelen i postojan.

Jer, planeta ne treba heroje koji lete. Treba heroje koji hodaju polako, pažljivo i sa ljubavlju prema svemu što raste. Sve počinje od mene. Sve počinje od nas.“Na kraju, ne zaboravimo: da priroda nije nešto što nam je dato zauvijek, već blago koje smo dobili na čuvanje. Moje eko-navike su moj način da tu pozajmicu vratim s ljubavlju. Možda sam samo jedan glas u tišini, ali ako taj glas kaže ‘čuvam’, a tvoj odgovori ‘brinem’, zajedno ćemo ispisati najljepšu priču o opstanku. Jer odgovornost nije teret – to je privilegija da budemo heroji koji su spasili svoj jedini dom.

 

Tekst je nastao u okviru literarnog konkursa „Odgovornost počinje mojim eko navikama“ koji je realizovan u okviru projekta Eco Educated Generation. 

Fotografija: freepik.com